autor: Isidora Đolović
Burno
je odjeknula vest o sramotnoj haškoj odluci da se hrvatski ratni zločinci
oslobode i time još jednom operu ruke od neosporne krivice, da se nastavi
žmuriti na jedno oko i da se oštrom polarizacijom koja insistira na
jednostranoj verziji priče postavi još koji kamen spoticanja na putu
eventualnog pomirenja ili bar čovečnog raščišćavanja računa starih dve
decenije. Sve je teže uopšte razmišljati o normalnoj komunikaciji i
nastavljanju ka nekoj smislenoj budućnosti, kada konstantno iskrsavaju ovakvi
dokazi da demoni prošlosti ne miruju i da je moderna demokratija sa svojim
konceptom opšteg svetskog bratstva jedna šarena laža, providna maska koju ni
mala deca više ne uzimaju za ozbiljno. Dokle god postoje ovakve reakcije na još
nelogičnije i nepravednije postupke, nema ni govora o nekoj iskrenoj težnji da
se problemi premoste. Ako smo se nadali čarobnom štapiću koji sve preko noći
rešava, naravno da smo razočarani. Istorija je sve one koji žele da se potrude
i sa njome upoznaju naučila da koreni konflikta leže mnogo dublje nego što se
čini, pa ipak uvek iznova zaprepašćuje suočavanje sa posledicama tih davno
započetih sukoba, koje čak ni nakon prevelikih žrtava i preskupo plaćene
lekcije nisu ništa manje teške i učestale.
Odluka o pomilovanju Gotovine i kompanije
ispraćena je euforijom i radošću čitavog naroda „lijepe njihove“, a posebno histeričnom i patetičnom slavopojkom
zvezda koje mi oberučke prihvatamo i ugošćujemo. Nema sumnje da otvoreno možemo
govoriti o dubokom, dubokom poremećaju, iskompleksiranosti i izmanipulisanosti
jedne nacije. Zbog toga ih, istina, čovek ne može i ne treba kriviti i
generalizovati, jer su ih zatrovali oni na vlasti, ali, ubeđenja koja su
generacijama usađivana krajnje su morbidna, patološka, bolesna. Daleko radikalnija
od ovdašnjih. Drugo, pitam se do kada ćemo mi Srbi izigravati „Askice“, ispadati najgluplji i
najnaivniji, uvek izvlačiti deblji kraj?!? Sa pamćenjem zlatne ribice i po
principu „puj-pike-ne važi“ otvorili
smo širom vrata Turcima, Hrvatima i ostalima, sa moralom zlostavljane supruge
nasilnika dopuštajući da nas zavaraju lažni osmesi i odglumljena srdačnost,
koja se sa okretanjem leđa pokazuje u svom pravom obličju. Ja jesam za
toleranciju, pomirenje i humanost, UVEK, ali, preko nekih stvari se ne sme
olako preći. Licemerno je da o hrišćanskom moralu govore i od nas ga zahtevaju
oni koji ga prvi najstrašnije krše. Razume se da je na šamar bolje poturiti
drugi obraz i uzdići se iznad situacije, jer nasilje samo rađa novo nasilje,
ali, šta kada nas u trpeljivosti šamaraju do krvi, dok se ne počnemo klatiti
obeznanjeni i gubiti tlo pod nogama? Šta kada evropska sigurna kuća otkaže utočište?
Znamo šta su nam ponosna braća Kroati učinili u prethodnim ratovima,
vođeni izopačenim individuama. Toliko zla (Jasenovac i „Oluja“ su dovoljno stravični, ostalo i da ne pominjemo!), a tako
olako i jeftino izvlačenje ostavljaju bez reči! A mi večito nosimo krst i
ispadamo zločinci, iako se najviše trudimo da pokažemo spremnost za ispunjenje
uslova da se ide dalje. Mi smo svoju pomenutu slovensku braću i u Kraljevini
SHS i u SFR Jugoslaviji oberučke prihvatili i prigrlili, uprkos duboko
ukorenjenoj, drevnoj i potuljenoj mržnji koju se nikada nisu ni trudili da
sakriju. I dalje volimo i uvažavamo mnoge njihove muzičare, pisce, sportiste,
što se ne menja ni nakon činjenice da su se neki od dotičnih ovom prilikom
oglasili sa suzama radosnicama u izlivu oduševljenja što im se „nevini vraćaju“. Hiljade nevinih civila
iz konvoja verovatno nije zaslužilo ni da se pomenu. Kao metlom izbrisati
čitava naselja i praviti se da ničeg nije ni bilo, uništiti živote i porodice,
a onda isti taj „časni poduhvat“ slaviti
i još suzicu sreće pustiti...„Zamislite,
deco! “, rekao bi Duško Radović.
Da je samo malo ponosa u srpskom narodu, ne
šovinizma i radikalizma, nego samosvesti...ali, mi sami sebe gazimo i vređamo
(slučaj Cece-nanogice koja posle blago rečeno problematične prošlosti i
dokazanih kriminalnih radnji, po isteku robije trijumfalno peva mnoštvu sa
glupavo-lukavim „al-sam-vas-prešla,
naivčine“ osmehom, a onda novcem
iz džepa iste te zaluđene mase otplaćuje kaznu!; nova vlast, povampirena iz devedesetih koje nam vraćaju, samo još
mnogo gore; nepravosuđe i bahati policajci koji tuku i hapse slabije od sebe
bez razloga; premijer i ministri koji sa pomenutim krimi-pevaljkama snimaju
šou-programe; monstrumi na društvenoj mreži i amnestija za okorele kriminalce;
pa sve do one ogavne i šatro-zapadnjački liberalne predstave sa povraćanjem po
srpskoj zastavi!), kako onda očekivati da nas iko drugi ceni? Zašto svesno
pravimo od sebe „banana republiku“, a
očekujemo da budemo ozbiljno shvaćeni? Ulizujmo se i dalje, „prodajući veru za večeru“. Nedostatak
samopoštovanja, samokritičnosti i to što sami sebe ne volimo obija nam se i
sada o glavu.
Stid me kao ČOVEKA od svega što se
dešava, ali, isto tako znam da niko od nas nije pozvan da sudi. Ima Boga i
jednom će sve biti naplaćeno po zaslugama i „zaslugama“...kad god to bilo, ali, mora biti tako, jer nije valjda
sva pravda nestala sa lica zemlje? Saosećam
sa porodicama nastradalih i proteranih u ratu, koje god vere i nacije bili.
Sažaljevam sve zabludele i zatrovane, koje god nacije i vere bili. Jezivi „deja vu“ izazivaju poluprazni rafovi u
samoposlugama, poznate face sa dizelaškog „bala
vampira“ koje se sada trijumfalno obraćaju sa skupštinske govornice,
kulturni sunovrat i unižavanje svega što vredi. Ne vidim da je ikome od nas
bolje, niti da velike sile ovakvom huškačkom politikom ikome u regionu pomažu,
osim što podstiču vatre zavadjenih. Kada budemo imali više samosvesti, možda se
nešto i promeni.
Čekam:
Čekam:
