уторак, 06. март 2012.

U zemlji laži i bola

 autor: Isidora Đolović


" Sada nas događaji nose. Nema nijednog čoveka sada koji živi svoj život, onakav kakav bi hteo da proživi. Sada je rat, rat, zar ne vidiš? Ljudi stvore rat, ali onda oni nisu više oni, ne žive više svoj život, već je to neka psihoza masa, i naroda." 
(Rastko Petrović, "Dan šesti") 

 

    Da bi se shvatilo ovo naše specifično, protokom vremena izrovareno i suzama duše slovenske natopljeno podneblje, sa svom kompleksnošću i zapretenošću odnosa njegovih žitelja tokom neprekinutog hoda istorije, potrebno je mnogo. Nositi u sebi gene karpatskih predaka, pomešane sa nekim od brojnih osvajača i pretendenata za prevlast nad ovom "kućom na vetrometini". Poznavati predistoriju i korene svega. Pročitati barem jedno romaneskno delo Ive Andrića ili Miloša Crnjanskog, ako ste mnogo lenji da kopate po arhivima. Ne mislim na UN arhive.
http://www.youtube.com/watch?v=Of7M2s6i6MI
    I ni tada vam niko ne garantuje da će se upaliti lampica. Život nije loš američki film koji možete prepričati u tri rečenice. Zato, kada takav film nastane, a pritom nije ni prvi ni poslednji iz "industrije košmara", treba ignorisati. Ili se upoznati sa tvorevinom i sagledati je što je moguće nepristrasnije.


    Efekat "kiselog grožđa" trese građane Srbije ovih meseci. Anđelina Džoli je odjednom postala "ružna, glupa, anoreksična, loša glumica". Ne- ona je samo, izmanipulisana u želji da potvrdi svoj status dobrotvorke i holivudske "majke Tereze", začeprkala prstićima gde im mesto nije. Ako se neko nadao kvalitetnom ishodu, bio je veoma naivan idealista. Složićemo se, Džolijeva je veoma slavna, bez čega mizerno ostvarenje ne bi ni dobilo kakav-takav publicitet, veoma harizmatična, još uvek lepa-mada usled njene bolesne mršavosti ta lepota munjevito gasne (niske udarce kao što su priče o kontroverznoj prošlosti, uzrocima ofinger-figure i porodičnim odnosima ignorisaću, time nek se bave tabloidi), dobra glumica kada to hoće (izvrsne role u ostvarenjima Gia, Changeling, Alexander, Taking Lives, Original Sin i  Girl Interupted- za koje je, uostalom, dobila i Oskara), a nikakav istoričar i priučeni reditelj iz hira. Njeno dugometražno filmsko "čedo" to dokazuje, a dokazuje i potpuno ignorisanje istog od strane eminentnijih zapadnjačkih glasila.
    Na Balkanu je oduvek bilo i odviše krvi. Meda, ako ne računamo pčelare i njihove izvore prihoda, baš i ne toliko. Istorija nam je gorča od pelina, pa otuda naslov "U zemlji krvi i meda" (In the Land of Blood and Honey) već na prvi pogled odzvanja neadekvatnošću, patetikom i stereotipizacijom. A po jutru se dan, najčešće, poznaje. Ili, što bi Latini rekli- Nomen est omen.
    Htela Andja da podje tragom antičkih drama, sa sve tragičkom krivicom i hibrisom u kontekstu modernih ratnih okršaja. Ambiciozno, ali, već u startu jasno da je za tako krupan poduhvat potrebno veštije oko i iskusnija ruka koja će rediteljsku palicu držati. Nije mi, u celoj priči, nejasna Endži. Nju je neko lepo zeznuo, a možda i dobro potplatio, pa je poslužila kao slavno ime koje će pokriti i progurati ovo sramotno raspirivanje starih sukoba putem naivnih, ali, zbog svoje osetljive sadržine bolnih laži. Tu dolazimo do problema....
  Bila jednom jedna velika, lepa, stara zemlja. Sa bogatom istorijom, prostranom teritorijom, mnogo stanovnika ujedinjenih u svojoj neznatnoj regionalnoj različitosti. Utopiji zvanoj Jugoslavija zavideli su mnogi- mislite o tome. Čim je sa pozornice nestalo glavnog dirigenta, misterioznog Tita, počelo je lagano pripremanje za udar koji će iz temelja prodrmati i rasparčati zivote tih drugačijih, a bratskih stanovnika, koji su se pola veka bez problema družili, voleli, putovali, saradjivali.  Drugim rečima, došlo je do onoga što u istoriji književnosti zovu preinačavanjem bajke u "zlokobnu bajku", idile u anti-utopiju, gradjanske drame u tragediju nesagledivih razmera.
   Film počinje u idiličnom ambijentu, scenom glavne junakinje Ajle  koja ispred svog štafelaja pevuši simbolično odabranu "Zemlju" EKV-a, u stanu koji deli sa sestrom i njenom bebom. U narednoj epizodi, Ajla izlazi u nekakav bar, upoznaje Danijela i odmah se zaljubljuju. Sama atmosfera je krajnje neautenticna, buduci da žitelji Jugoslavije niti su se tako oblačili, niti provodili na taj način, posebno u godinama pred rat. Kao da su Jugosloveni oduvek bili u nekakvoj izopštenoj "Tunguziji", a ne ravnopravni svetskom hodu. Uopšte, bazično nepoznavanje epohe je evidentno od samog početka, makar i u ovakvim sitnicama. A onda, niotkuda, prasak bombe, zatamnjenje i naslov filma. Radnja, ona centralna, kreće.
   Prelaz sa mirnodopskog na ratno vreme iznenadan je i nemotivisan. Kontrast prejak i  ponovo nedovoljno dočaran. Gotovo momentalno, a to traje do samog završetka filma, počinje nizanje tamnih slika i  brutalnih scena srpskog iživljavanja nad nedužnim Bošnjakinjama. Da, srpskog- jer se čini da u ratu (koji se obično vodi izmedju najmanje dve strane) ovog "holivudlenda"  učestvuju jedino krvoločni sadisti Srbi. Ni manje ni više, možda se bore i sami sa sobom? Nisam sigurna da li bi mi, da nisam Srpkinja, bilo manje mučno da gledam ovaj film. Izvesno da ne bi- ovde jednostranost naprosto "vrišti", potencirajuci odredjenu upadljivu nerealističnost pogledanog. Endži se pravdala kako je ona "prikazala film o muslimanskim žrtvama, a srpski reditelji nek snime o srpskim", aludirajući na Kusturicu. Pa, ipak, ako se već latila tog posla, trebalo je barem da ga profesionalno i malo više znalački obavi. Režija je vidno "klecava", rediteljsku palicu drži drhtava i priučena ruka. Dijalozi i same scene uopšte su veoma loši, neubedljivi i naivni, mahom šturi. Ljubav dvoje mladih, Srbina i Muslimanke, čiji je odnos problematizovan dospevanjem u vanredne, ekstremne okolnosti jako je dobra ideja i nešto što bi se moglo majstorski obraditi, ali, Endži je zahvaljujući neiskustvu i biranju teme kojoj nije dorasla, tu priliku prokockala. Izmedju Ajle i Danijela nema nikakvih "varnica" ljubavi i mržnje, nema neophodne tenzije i sve deluje drveno i namešteno. Na stranu to što su glumci krajnje neharizmatični, jer ovo je ipak ratni film i neki drugi kvaliteti treba da budu istaknuti. No, i to je izostalo. Drugo, Ajlini postupci od pocetka do kraja boravka u ženskom logoru gde je Danijel jedan od mučitelja, nedefinisani su i nerayumljivi sa stanovišta svake psihologizacije. Markiran je i lik Danijelovog oca, u tumačenju Rada Šerbedžije( koga bih volela da pamtim po ulogama Ivice Kičmanovića, doktora iz "Variole", prof. Babića u "Uni", pa čak i gazda-Marka...a ne ovoj blamaži), tipični Velikosrbin a-la-Ratko Mladić, sa čitavom razvijenom, istrebljivačkom propagandom koja seže "od Kulina bana" i postaje ideološka potka čitavog filma. On je paradigma izopačenih i zadrtih umova koji su do rata doveli i vodili ga, ali, ovde nije prikazan u tom (ispravnom) kontekstu, već sasvim izvrnutom i samim tim neautentičnom.
     Niko ne spori da su se svakakve stvari dešavale tokom rata u Bosni i Hrvatskoj, još gore od ovih, sto puta gore. Zverska ubistva, silovanja, logori za decu i žene...niko ne spori, obe strane su imale ne male redove i organizacije psihopata i grešili su svi. Narod je, u celoj priči brojniji, bio izmedju i poneo najveći teret. Narod, do juče jugoslovenski, a sada naprasno zbunjen jer mu je identitet preko noći anuliran, izmaknuto tlo pod nogama. A taj aspekt nigde nije prikazan. Da je barem radnja dobra, gluma ubedljiva, ambijent autentičan, to bi izvuklo film- ovako, ostaje krajnje površna obrada teme sa velikim potencijalom, naivno-tragikomičan rediteljski pokušaj holivudske lepotice sa humanim tendencijama, još jedno žigosanje dežurnih krivaca za balkansku "rapsodiju u crvenom", mučan osećaj za svakoga sa iole ukusa, mozga i osećanja.
     Šta je, da se vratim na početak, sporno u čitavoj priči? To što je po ko zna koji put, srpski narod predstavljen na isti način, hinjen još od početaka sukoba. Ovaj bezvezni i bezvredni film će biti brzo zaboravljen, usled realnog nedostatka bilo kakve umetničke vrednosti- ali, budjenje starog bola je učinjeno i sada su napetosti i tenzije u regionu iznova isprovocirane. Nije trebalo čeprkati po ovom 'buretu baruta", ako nije moglo na veštiji način. Osoba bez dobrog poznavanja ovdašnje istorije prosto NIJE SMELA da dozvoli sebi ovako nešto. Srpski narod je dugo stradao, samo u XX veku gotovo bez prekida. Položili smo ogromne žrtve u Prvom i Drugom ratu, dali znatan doprinos oslobodilačkoj, antifašističkoj borbi na evropskom nivou, a ipak se o "albanskoj golgoti", Jasenovcu, Banjici, Šumaricama- ništa ne govori. Kult domovinskog rata izgradjen je na slici proterivanja starih ljudi i dece na traktorima, u kolonama- sve veliki zločinci i pretnje, zar ne?!? Ideje monstruma koji su svojom radikalnom politikom uništili mladost čitavih generacija odraslih pod sankcijama, a koji sada zasluženo odgovaraju pred zakonom, uopštavaju se na čitav narod. Niko ne uzima u obzir da je u to vreme još uvek postojala JNA, da su nam očeve mobilisali i slali na ratište bez pitanja slažu li se ili ne, bez vremena da se saberu i shvate šta se to dešava. Bolna tema, koja se svakog trenutka grana na milion podpitanja i problemskih područja. U trenutku kada je više nego ikada potrebno da svi razmisle, hladne glave priznaju svoje greške, pokušaju da oproste i nastave dalje za dobrobit i napredak svih, ovo raspirivanje mržnje i nimalo suptilno provociranje zaista nije bilo potrebno. Jedini način je da se objektivno, trezveno, sa iskrenom voljom, istorija revidira i preispita, bez detinjastog prebacivanja loptice na drugi teren. A to ce biti najteže.
         Gospodja Džoli je trebalo da pogleda, ako ništa drugo, neke od filmova svojih ovdašnjih prethodnika u domenu bavljenja ratnom tematikom. Škakljivo područje su maestralno dotakli: Srdjan Dragojević u filmu "Lepa sela lepo gore", Oleg Novković u "Kaži zašto me ostavi", Miroslav Lekić u filmu "Nož", Zdravko Šotra u filmovima "Braća po materi" i  "Boj na Kosovu", Predrag Antonijević u "Spasitelju" (Savior), dirljivoj priči  iz drugog ugla:

http://www.youtube.com/watch?v=bvEut13aWm0


i naposletku, kao obavezna lektira za Džolijevu, Boro Drasković u filmu "Vukovar, jedna priča", 1995. proglašenom za jedan od najboljih anti-ratnih filmova u svetu.

http://www.youtube.com/watch?v=fHAmb79bSBU

     Upravo ovaj film je dobar primer onoga što Andji nije pošlo za rukom: prikaz razorene ljubavne priče Hrvatice i Srbina, krunisane brakom neposredno pred rat, sa dobrom motivacijom radnje i genezom tinjajućeg sukoba, dramatikom koja je bolna i surova, ali podnošljiva usled nadahnute glume Mirjane Joković i Borisa Isakovića, kao i ostatka glumačke postave. Završetak je takodje dobro poentiran i mada ambijent ukazuje na oskudne uslove snimanja, to ne umanjuje kvalitet filma u celini, za razliku od prvenca Džolijeve. Ono što njenom filmu fali jeste duša, ona na početku pomenuta balkanska ranjena duša. Iskustvo koje smo imali specifično je i nimalo lako za razumevanje i razrešenje. Otuda mu treba pristupati polako, oprezno- a "Zemlju krvi i meda" prosto ignorisati ili zaboraviti, kao kržljavi pokušaj, mozda bez losih namera, ali sa lošim učinkom- kao što to već sa pogreškama biva. Relevantnost tog filma nije ništa veća nego ona u "Mirku i Slavku", samo što više dotiče.

http://www.youtube.com/watch?v=etColn0Rom4

     Ne dozvolimo da mržnja ponovo proklija. Videli smo i osetili njenu razornu moć. Jednom smo bili braća- niko drugi ne razume ni zajedništvo, ni razdor, bolje od nas samih.

3 коментара:

  1. Film nije po mjeri srpskoj javnosti jer je prikazan djelić onoga što se radilo u ime srpstva i srpskog naroda.
    Svi smo mi žrtve bili u proteklom ratu, ljudi u BiH žrtve granata, a ljudi u Srbiji žrtve medijske manipulacije.
    Kontam, da se znalo u Srbiji šta se dešava po Bosni, možda ludilo i ne bi trajalo koliko je trajalo i imalo onolike posljedice.

    ОдговориИзбриши
  2. Nema to veze sa tim dal' je ovaj film po meri srpskog naroda ili nije. Film je jednostavno jako loš, površan, crno-beo, i tu nema šta dalje da se priča. A skroz na stranu taj uhodani obrazac Holivuda gde je isključivo jedna strana označena kao genocidni zločinac (zli vuk) dok je druga po običaju potpuno naivna i nevina žrtva (ovca). A istina je naravno negde tamo...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Potpuno se slažem. :) Upravo to sam i želela da naglasim tekstom, film je naprosto SMEĆE, bez ikakve umetničke, čak i čisto dokumentarne vrednosti, rezultat jedne crno-bele, površne slike "sa strane", slike neupućene ali "mirotvorački" nastrojene osobe i pre svega američkog nastojanja da mešaju svoje prste u sve...a mi ispaštamo.

      Избриши

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...