петак, 03. фебруар 2012.

Sve.Je.Dno


         Bolje je ne osvrtati se. Ako to učinim, možda ću morati da se vratim, a to sada zaista ne bi imalo smisla. Pala je noć i spustila se magla, utihnuli su koraci i ispisana stranica. Nazad, to bi značilo kukavičluk i odalo svu neodlučnost zaglušenu dubokim udisanjem oštrog vazduha, grčevitim stiskanjem pesnica u džepovima. Nije to inat. „Nazad“ više ne postoji. Tu je samo ovaj zagušljivi autobus sa tri planinarski izazovna stepenika, sa pohabanim presvlakama na tvrdim sedištima i pretpotopskim zavesama što mlitavo padaju.
         Šofer iznurenog izgleda, sa sivim podočnjacima i vonjem danima neokupanog čoveka pita za pravac. Glas mu se gubi u nanosu iritirajuće muzike sa tranzistora. Samo on je preda mnom, i to pitanje, i široki autoput i ova glupa, ledena noć.
          Nije teško otići, teško je odlučiti se. Razumem Orfeja. Treba biti mnogo posvećen da bi rizikovao propast zarad još jednog trenutog utiskivanja u sećanje prizora što iščezava ispred očiju-odmetnika. Bezvoljan da bi sve pustio. Nije teško započeti, teško je okončati.
          Umorni vozač ponavlja pitanje, putnici već gundjaju.      
        Bilo kuda, majstore! Zar nije svejedno?!? Kupujem kartu, tražim svoj broj sedišta. Dok promiču kilometri, kroz zamagljeno staklo brojim zvezde padalice.

autor: Isidora Đolović

Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...