недеља, 19. фебруар 2012.

Al ipak uvek grane sunce!

       Umrla Vitni Hjuston. Kako i zašto, nije ni bitno. Polemike su neukusne na kraju. Nešto drugo uznemiruje: nestaju svi simboli lepše prošlosti, urušavaju se poslednji temelji i tonemo u neki neizdiferencirani, brzopleti svet neizvesnosti.
          Lepota je, zaista, osudjena na prokletstvo, od ekstremnog do nekog blažeg vida ispaštanja- što se izdvojila iz močvare, što zasenjuje svetski vašar taštine, bez cirkona, lampiona i prst-debelog taloga. Što sobom zrači.

autor: Isidora Đolović

         I kada novine pokrenu priče i paralele sa sličnim sudbinama toliko slavnih, prvo se dotiču fenomena "andjeoskog praha". Kao, bili besni od dolara. Kao, mi sve znamo, pa osudjujmo glasno, glasnije. Na stranu to što niko više neće onako grlato, iz srca otpevati "I will always love you". Jeste obrada i jeste bolja od originala. Sitničari svemu nadju rupu, pametni je još lakše zakrpe. Ne, neće biti novih Elvisa, Džimija, Dženis, Ejmi, Merilin, Morisona, Džeksona. Nema novog Džejmsa Dina ni Rivera Finiksa. Nema predivne Sonje Savić, kojoj se ni rodni grad, na sramotu svih nas Čačana ne želi odužiti baš zbog predrasuda. Nema tog poroka koj može uniziti snagu talenta, ni te smrti koja jedina doprinosi stvaranju kulta. I umesto drvlja i kamenja, treba se zapitati kakvo je nesrećno ljudsko bice iza svega toga skrivano? Čime je plaćena večna, neokrnjena lepota?
        Moj rodjak iz Amerike preminuo je ovih dana. Mlad, fakultetski obrazovan, suprug i otac. Ivan i njegova žena su za mene bili primer "američkog sna" dostupnog i nama, ovdašnjoj ambicioznoj i školovanoj omladini. S tim što usud, eto, kosi i s druge strane Atlantika. Baš je život čudan.
       Izgleda da sreća, ipak, nije u tome što zamišljamo i priželjkujemo, nego se krije na potpuno desetoj strani. Igramo s njome žmurke celoga života. Šta je ona, uopšte? Neka univerzalna zvezda vodlja, magična formula ili za svakoga različita vrednost? Treba li je tražiti? Ili ima svoju filozofiju, uprkos nama?...
***
     Ne bih da zvučim kao Kalimero, premda svet jeste pun nepravde. Danas je bilo sunčano, topi se sneg, nazire proleće, takoreći tu iza ćoška... Nije li to vrsta sreće? Šta bismo bez optimizma?

Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...