понедељак, 31. децембар 2012.

Praznični duh

Isidora Đolović    


Osećate li novogodišnju euforiju?
     
Ako nešto kriza nije uspela da naruši i odnese, to je radost praznika. Okitila sam jelku, malo učim, malo gledam filmove u tom fazonu... valjda je to klinačko oduševljenje nešto što me nikada neće napustiti. Izuzimajući užasne petarde, baš sve me sada raduje i stvara neku toplinu u srcu. Slavimo sada mnogo skromnije i u skladu sa mogućnostima, ali, to ne umanjuje gore pomenuto iščekivanje ponoći i optimizam koji bar samo na taj jedan trenutak moramo osetiti, kao pogon za dalje kretanje kroz neizvesnu budućnost.

понедељак, 17. децембар 2012.

Smak sveta za pet dana...a vi kako `te?

Isidora Đolović

Napolju rekordni mrazevi - snega, leda i magle koliko hoćeš. Za to vreme, nadležni ministar učestvuje u krkenzi-maratonu na ružičastoj televiziji, sa svojom primadonom. Ko mari za zaledjene nesrećnike u Vojvodini, sve dok njih greju ljuta rakijica, umilni zvuci narodnog melosa...i naravno ljubav. Dodajmo tome apokaliptične najave plus veoma neumesno odbrojavanje do Sudnjega dana na "Prvoj"  i potvrda sveopšteg cirkusa je tu.
     
Sarajlije se baš ovih dana bore protiv turbo-šunda zabranom da kafanske pevaljke gostuju i nastupaju na sceni Doma mladih. Ovdašnje patriote su se žestoko uvredile, shvativši to kao napad na srpski nacionalni identitet, mada ne znam otkad ga to reprezentuju Milena Ćeranić, Nemanja Stevanović, Aca Lukas i braća Matići. Mislim da bi ovu inicijativu trebalo ne samo pozdraviti, već pod hitno proširiti i primeniti na Srbiju. Ne razumem ko može da negativno reaguje. Pa, zar bi bio red da npr. u Domu omladine ili SKC-u (daleko bilo, na Kolarcu!) nastupaju Cece, Jece, Baklavice i slični? Sarajevski dom mladih je u bivšoj Jugi bio pozornica za niz muzičkih legendi, a njihova scena je bila veoma jaka i kvalitetna (Indexi, Dugme, Jadranka Stojaković, Vajta, Pro Arte, Ambasadori, kasnije Vatreni poljubac, Zabranjeno pušenje i New primitives generalno, Bolero, Crvena jabuka...), zašto bi sada skrnavili uspomene koje to mesto simbolizuje i pride promovisali narodnjačku pošast? Svi u regionu treba da se BORIMO ZA KULTURU, duhovnost i napredak, a ne da političari i pevaljke besramno paradiraju i kroje nam sudbine, udarajući po džepu i mozgu obeshrabrenu naciju. Dosta je bilo!

понедељак, 03. децембар 2012.

Oda apsurdu

Isidora Đolović
 
Ceca Ražnatović je proglašena za ličnost godine, a prijem i dodela nagrada organizovani su na Belom dvoru. Ovo nije vic (mada tako zvuči), već vest koju ste mogli pročitati u gotovo svim novinama ili na Internet portalima proteklog vikenda. Za čudo, najviše kritika upućeno je na račun Severine Vučković i njene tom prilikom odabrane odevne kombinacije. Na stranu to što je zaista reč o neprikladnoj „toaleti“- šta se drugo očekivalo od sudelovanja u jednoj tipično estradno-grandioznoj prilici? Može se reći da je „Seve nacionale“ nimalo neinteligentno procenila da takvom okruženju i (ne)zgodi najbolje priliči cirkuzantsko-groteskna „odora“. 

понедељак, 19. новембар 2012.

Nevinost bez zaštite (o krivosuđu i još koječemu)

Isidora Đolović

Burno je odjeknula vest o sramotnoj haškoj odluci da se hrvatski ratni zločinci oslobode i time još jednom operu ruke od neosporne krivice, da se nastavi žmuriti na jedno oko i da se oštrom polarizacijom koja insistira na jednostranoj verziji priče postavi još koji kamen spoticanja na putu eventualnog pomirenja ili bar čovečnog raščišćavanja računa starih dve decenije. Sve je teže uopšte razmišljati o normalnoj komunikaciji i nastavljanju ka nekoj smislenoj budućnosti, kada konstantno iskrsavaju ovakvi dokazi da demoni prošlosti ne miruju i da je moderna demokratija sa svojim konceptom opšteg svetskog bratstva jedna šarena laža, providna maska koju ni mala deca više ne uzimaju za ozbiljno. Dokle god postoje ovakve reakcije na još nelogičnije i nepravednije postupke, nema ni govora o nekoj iskrenoj težnji da se problemi premoste. Ako smo se nadali čarobnom štapiću koji sve preko noći rešava, naravno da smo razočarani. Istorija je sve one koji žele da se potrude i sa njome upoznaju naučila da koreni konflikta leže mnogo dublje nego što se čini, pa ipak uvek iznova zaprepašćuje suočavanje sa posledicama tih davno započetih sukoba, koje čak ni nakon prevelikih žrtava i preskupo plaćene lekcije nisu ništa manje teške i učestale.


среда, 12. септембар 2012.

Zaboravljeni talenti: Madame Piano

Isidora Đolović

U vremenima represije i terora nad kulturom i kvalitetom kao odrazom slobodoumnosti i zdravog razuma koji se opire jarmu prazne tiranije, razvijaju se pravi "dragulji", sa posebnom snagom i u inat specifičnim uslovima. Otuda je njihovo isijavanje i upadljivost naspram tmurne savremenosti još jače i drastičnije. Pamte se, najpre kao opozicija i drugi izbor (3K, ugašeni kanal "Politika"...), prisutan i utešan, a kasnije se njihova vrednost potvrdjuje i sa oduševljenjem iznova otkriva, iz novih i novih uglova posmatranja.
  
Devedesete, naše godine mraka i beznadja, bile su kao nijedna ranija, ni kasnija dekada, u znaku oštrih podeljenosti. S jedne strane Pink, Košava, Palma; agresivni prodor dojučerašnjih autsajdera sa Ibarske magistrale u prestoničke klubove, na televizije, u domove; dizelaši, zamaskirani kradenim MTV-melodijama, uz neizbežno otvaranje usta glavne ženske, komično recitovanje muškog dela ekipe, spregu sa kriminalnim miljeom i mnogo neukusa; inflacija, posledice sankcija, izbeglištvo, propadanje firmi, urušavanje moralnih vrednosti i dekadencija bez pozitivnog obrta. O tome je dokumentarnom serijom "Sav taj folk" B92 vrlo dobro i postupno svedočila, uspešno napravivši paralelu izmedju rata i kulturnog kraha. S druge strane, postojale su manje, ali, žilave i nepokolebljive snage koje su se borile protiv vetrenjača i trudile da istraju kroz mučna vremena, posvedočivši svojim primerom da može i drugačije. U toj borbi za održanje u naletu razornog primitivizma, različito su prošli- neki su istrajali, drugi se iznenadjujuće preobrazili, ali, svejedno ostali u sećanju individualaca (u pravom smislu!) očajnih zbog poražavajuće stvarnosti- ostali su kao svetionik, simbol borbe svojim sredstvima. Neki od izuzetnih izvodjača morali su za opstanak da se izbore pozajmljivanjem glasa aktuelnim dizel-zvezdama koje su punile diskoteke.Tako je Tanja Jovićević otpevala prvih par albuma "Modesilcama"; Aleksandra Radović je deceniju pre nego što se oglasila kao solista pevala umesto kratkotrajne "Pinkove" pulenke Barbarelle, grupe "Dobar, loš, zao", džinglove za pomenutu televiziju (usta otvarala Sani Armani), prateće vokale da ne pominjemo; Ceca Slavković, u prethodnom postu pomenuta "mala žena ogromnog i moćnog glasa" takodje je kao prateći vokal nadoknadjivala nemoć "City records" zvezdica u pokušaju; a Marija Mihajlović (izvanredan prateći vokal Cukićevog "Spori ritam bend"-a i izvodjač najvećeg broja reklamnih songova) godinama je bila glas iza dizelaških atrakcija "Duck" i "Funky G". Setimo se i početaka Ksenije Mijatović, "Nevernih beba"( sa prvom pevačicom Gocom), luckastih "TAP 011", K2, prvih par albuma Ane Stanić...U ovu grupu neizostavno ulazi i Madame Piano, upečatljiva i originalna žena  koju, uprkos dugom odsustvu i retkom pojavljivanju u javnosti publika pamti i oduševljeno hvali.

понедељак, 16. јул 2012.

Naš genijalni Tedi

Isidora Đolović

Konačno jedna pozitivna i lepa vest. Maturant Teodor fon Burg je neko čije ime već godinama imamo prilike da čujemo u kontekstu najvećih uspeha i sjajnih rezultata. Sada i zvanično, ovaj 19-godišnjak je nakon osvojene četvrte zlatne medalje na matematičkoj olimpijadi u Argentini, najbolji mladi matematičar IKADA. Višegodišnji rad i trud, odricanja i zalaganja majke i profesora beogradske Matematičke gimnazije, isplatili su  se. Srbiji na ponos, vlastima na sramotu. 

петак, 13. јул 2012.

Vesti iz Kradije

 Isidora Đolović

Osim muzike, uskoro će rehabilitovanju devedesetih potpuno doprineti i novoustoličena vlast. Vraćaju se na velika vrata. Na lokalnom nivou, nezvanični vladar grada na Zapadnoj Moravi, magistar poznat po "kraduckanju", nastavlja sa tradicijom prepuštanja prestola imenjacima i prezimenjacima. Dok cela familija ne nažulja funkcionersku stolicu i pride pokupi koju visokoškolsku diplomu sumnjivog porekla, grad zamire li zamire...

уторак, 03. јул 2012.

Dok asfalt gori...( iliti- Razni oblici prženja)

Isidora Đolović

Svi izveštaji o inače nepouzdanoj vremenskoj prognozi jednoglasno najavljuju da ćemo ovo leto zapamtiti po veoma visokim temperaturama, na neki način rekordnim, a koje već ostavljaju traga širom  hemisfere. Čak ni noću nema mira i tek negde pred zoru može da se ljudski "prodiše"- naravno, ovo važi za slučaj da ste lišeni klime, ventilatora, lepeza i sličnih pomagala. Studentarija se uglavnom razbežala kući, pa je najveći prestonički domski kompleks sablasno pust- ne računajući one koji spremaju julski rok (ne bih im bila u koži!) i moju malenkost, koja čeka da se matorci snadju za prevoz hrpe knjižurina koje vraća. Osim nesnosne zapare, počeo me mučiti i bodlerovski "spleen", gde ćete goru kombinaciju? I pošto već čekam da mi raspust stvarno krene, bavim se bar nečim korisnim, pa makar i skribomanskim ispoljavanjem...
Elem, u globalnom tiganju- a imajmo u vidu da je leto praktično tek počelo- razne su mogućnosti "prženja" (žargon je tako podesan za raznovrsna, jezička razigravanja), sem ovog očiglednog i bukvalnog. Od nesnosne vrućine iskače nam se iz kože, ali, ono alarmantnije, mentalno prženje (mozgova) traje bez prestanka, nezavisno od doba godine, postavši krajnje uobičajeno, time i neprimetno. Da vidimo na koje se načine ispoljavalo ovih dana:

недеља, 01. јул 2012.

Kultne lepe fotografije: Liv Tyler & Joaquin Phoenix

Isidora Đolović

Editorijal u časopisu "Interview", godina 1997. U okviru članka pod nazivom "Inventing the future", a povodom zajedničkog filma na koji se aludira ("Inventing the Abbots"), ovekovečeni su tada jako mladi, perspektivni i zaljubljeni glumci, Hoakin Finiks i  Liv Tajler.

петак, 22. јун 2012.

субота, 07. април 2012.

Svakodnevni Aprililili

Isidora Đolović
       
April u Beogradu je božanstven, čak i sa kišom, čak i sa u nedogled produženim danom šale. Lepo je smejati se, ali, kad kez predje u zgrčenu grimasu....

четвртак, 29. март 2012.

A sad malo nepotizma!

Isidora Đolović

Kad može cela Srbija, rekoh, da probam i ja! Naravno, u svom maniru,  u svrhe umetnosti. Predstavljam mladi i obećavajući bend, čije snimke možete pogledati i poslušati na globalnom glasilu zvanom Youtube:

недеља, 25. март 2012.

Ne želim

Isidora Đolović

Ne želim da živim u zemlji u kojoj se satirični stripovi ostvaruju, u kojoj izmedju groteske i realnosti više nema razlike.
   
Ne želim da živim u zemlji u kojoj Ceca po sudnici deli autograme. U svetu, poznatima zbog saobraćajnih ekscesa karijere budu pokopane, a kod nas je obrnuto: nakradi se, odrobijaj, a fanovi će te ipak složno čekati ispod prozora vile-tamnice, sve u ritmu „Ne može nam niko ništa, jači smo od sudbine“ odbrojavajući dane.
   
Ne želim da živim u zemlji koja će rehabilitovati Dražu Mihajlovića i legitimizovati fašizam. Istorija se prekraja po volji trenutne vlasti, oduvek, ali, što je mnogo- mnogo je. Dovoljna je bruka to što o jubileju Dana pobede (90% stanovnika današnje Srbije verovatno više i ne pamti da se radi o 9. maju) u Moskvi, pre par godina, jedino naše delegacije nije bilo. A imali smo jednu od vodećih uloga u borbi protiv pošasti od Hitlerovih bolesnih ideja. Pitajte decu znaju li šta su to Šumarice, gde je Kadinjača, po čemu je važan užički bataljon, šta se nalazi na Jabuci? Neće znati ko je bio Svetozar Marković, a kamoli Sava Kovačević. Za Gavrila Principa hajde-de. Ali, zato će vam sveže punoletni tražiti finansiranje prenošenja čiča-Dražine fotke sa displeja mobilnog telefona na junačku mišicu.
   
Ne želim da me „međedi“ po Studenjaku, juče sišli s brda da bi studirali (još jedna od tekovina „prava za sve“), i iskompleksirani portiri u blokovima maltretiraju svojim mačističkim i krajnje neduhovitim opaskama. Nije svima isti motiv za život u prestonici. Teško se kurtalisati brdjanskih manira, znam, no i za to postoji mesto. Nekada urbani Beograd danas je zatrovan prostaklukom i gubi svako pravo na elitizam, a hodnicima domova gde obitava buduće akademsko gradjanstvo trešti "Ti za ljubav niiiiiiiisi rodjenaaaaaaaa".....
      
Ne želim da živim u zemlji u kojoj propali harmonikaši sa selektivnom amnezijom (posebno prema "činima i aspirinima") imaju pretplatu na učešće na "Eurosong"-u, a naciju tu niko ništa i ne pita, mada gledaoci, kao, biraju. Osećam da će dotični pokušavati sve dok konačno ne  trijumfuje na pomenutom takmičenju, ili dok mu u 70-i nekoj godini ne dodele nagradu iz sažaljenja, za jubilarno 30. učešće i uloženi trud. Očigledno mu je mnogo stalo do toga.
    
Ne želim da živim u zemlji koja zaboravlja svoje velikane i poteže ih tek u komercijalne svrhe, namenski i retko. U kojoj školovani rade za crkavicu, ali zato se,  kao u Domanovićevim i Nušićevim delima, neobrazovane sirovine gnezde u kožnim foteljama i halapljivo cede državnu kasu.
    
Ja volim Srbiju, iskreno i verno. To je moja domovina, moja kultura, tradicija i priroda. Na te njene prelepe odlike uvek ću biti iz dubine duše ponosna. I baš jer je, što je i prirodno, toliko volim- teško mi je da od malena posmatram sve ovo. Na početku svojih dvadesetih, više nisam sigurna koja nam je himna aktuelna, kakav trenutni raspored boja na zastavi, koji državni praznik obeležavamo i koliko dugo. Za grb me i ne pitajte.
   
Pobeći negde.

уторак, 06. март 2012.

Dilber Sulejman, slađi od alve

dvor Henrija VIII?!?
Isidora Đolović  

Još jedan fenomen iz sfere pokretnih slika, ali, ovoga puta sa malih ekrana zapatio se na srpskom tlu punom iznenadjujućih protivrečnosti. Zove se "Sulejman Veličanstveni" i najnoviji je izdanak turske sapunske TV industrije. Sećam se vrlo dobro histerije koju je medju našim življem izazvala prva "telenovela"- beše to "Kasandra". Ali, ona je bila neviđeni lik: lepotica dvostrukog identiteta živela je u cirkusu sa gatarom Dorindom, imala frajera Randua, bacača noževa kome je služila kao meta na onom čuvenom točku, pa su se oko nje borila dva brata, naposletku, imala je i babe da pišu peticiju za njeno oslobadjanje iz zatvora. Posle su došli Orinoko iz čeličane i Ljovisna, a tu se moj kontakt sa sapunicama, na svu sreću, prekida. Naime, pojavili su se neki zanimljiviji junaci, poput Džeka i Rouz iz "Titanika", a i devetogodišnje dete je vrlo dobro shvatilo šablon i rešilo da ne traći dragoceno vreme "ćoraveći pred ekranom". Usledila je pomama za meksičkim, španskim, brazilskim, indijskim, pa i domaćim štancovanim "limunadama" za ispiranje mozga, od "Jelene (žene koje nema)" koja je rehabilitovala Danicu Maksimović u nekakvu ribetinu, pa do ekranizovanja svih tomova šund-literature Mir- Jam, sa pretplaćenim (i preplaćenim) glumcima.

U zemlji laži i bola

Isidora Đolović

" Sada nas događaji nose. Nema nijednog čoveka sada koji živi svoj život, onakav kakav bi hteo da proživi. Sada je rat, rat, zar ne vidiš? Ljudi stvore rat, ali onda oni nisu više oni, ne žive više svoj život, već je to neka psihoza masa, i naroda." 
(Rastko Petrović, "Dan šesti") 

Da bi se shvatilo ovo naše specifično, protokom vremena izrovašeno i suzama duše slovenske natopljeno podneblje, sa svom kompleksnošću i zapretenošću odnosa njegovih žitelja tokom neprekinutog hoda istorije, potrebno je mnogo. Nositi u sebi gene karpatskih predaka, pomešane sa nekim od brojnih osvajača i pretendenata za prevlast nad ovom "kućom na vetrometini". Poznavati predistoriju i korene svega. Pročitati barem jedno romaneskno delo Ive Andrića ili Miloša Crnjanskog, ako ste mnogo lenji da kopate po arhivima. Ne mislim na UN arhive.

I ni tada vam niko ne garantuje da će se upaliti lampica. Život nije loš američki film koji možete prepričati u tri rečenice. Zato, kada takav film nastane, a pritom nije ni prvi ni poslednji iz "industrije košmara", treba ignorisati. Ili se upoznati sa tvorevinom i sagledati je što je moguće nepristrasnije.

недеља, 19. фебруар 2012.

Al ipak uvek grane sunce!

Umrla je Vitni Hjuston. Kako i zašto, nije ni bitno. Polemike su neukusne na kraju. Nešto drugo uznemiruje: nestaju svi simboli lepše prošlosti, urušavaju se poslednji temelji i tonemo u neki neizdiferencirani, brzopleti svet neizvesnosti.
          
Lepota je, zaista, osuđena na prokletstvo, od ekstremnog do nekog blažeg vida ispaštanja- što se izdvojila iz močvare, što zasenjuje svetski vašar taštine, bez cirkona, lampiona i prst-debelog taloga. Što sobom zrači.
Isidora Đolović

четвртак, 09. фебруар 2012.

Ako je zima, nije lav?!?

Isidora Đolović

Beograd je grad u kome i pljusak izazove raspad sistema, što je već odavno poznato. Padne sneg i to, zamislite, u februaru - potpuno nečuveno! Naravno, odmah se proglašava vanredno stanje, kao da se radi o Sibiru - a ne glavnom gradu, kao da taj isti glavni grad nikad do sada nije video snega na svojim ulicama, pa smo mnogo šokirani i zatečeni. Babe  i dede su nam se po planinama i šumama kroz metarski sneg probijale do škole ili radnog mesta, nemali broj dece u Srbiji i dalje to radi, a nas je asfalt doooooooobro razmazio. Pamtimo li hladnije zime, sa ovakvim, pravim snegom kao obaveznim, ili nam je poremecaj godišnjih doba malo pomutio glavice? Teško narodu očistiti sneg, poskidati ledenice tako da ne predstavljaju opasnost po život prolaznika, nema uslova da se pojača grejanje na žestokom  minusu, ali, zato se koristi svaka prilika da se odmara, ni sami ne znamo od čega. Tako će se državni praznik lenstvovati dva dana, plus petak, plus vikend....milina za stanovnike Dembelije.

петак, 03. фебруар 2012.

Sve.Je.Dno


Bolje je ne osvrtati se. Ako to učinim, možda ću morati da se vratim, a to sada zaista ne bi imalo smisla. Pala je noć i spustila se magla, utihnuli su koraci i ispisana stranica. Nazad, to bi značilo kukavičluk i odalo svu neodlučnost zaglušenu dubokim udisanjem oštrog vazduha, grčevitim stiskanjem pesnica u džepovima. Nije to inat. „Nazad“ više ne postoji. Tu je samo ovaj zagušljivi autobus sa tri planinarski izazovna stepenika, sa pohabanim presvlakama na tvrdim sedištima i pretpotopskim zavesama što mlitavo padaju.
        
Šofer iznurenog izgleda, sa sivim podočnjacima i vonjem danima neokupanog čoveka pita za pravac. Glas mu se gubi u nanosu iritirajuće muzike sa tranzistora. Samo on je preda mnom, i to pitanje, i široki autoput i ova glupa, ledena noć.
          
Nije teško otići, teško je odlučiti se. Razumem Orfeja. Treba biti mnogo posvećen da bi rizikovao propast zarad još jednog trenutog utiskivanja u sećanje prizora što iščezava ispred očiju-odmetnika. Bezvoljan da bi sve pustio. Nije teško započeti, teško je okončati.
          
Umorni vozač ponavlja pitanje, putnici već gunđaju.      
         
Bilo kuda, majstore! Zar nije svejedno?!? Kupujem kartu, tražim svoj broj sedišta. Dok promiču kilometri, kroz zamagljeno staklo brojim zvezde padalice.

Isidora Đolović