недеља, 27. новембар 2011.

Igrala se deca…revolucije

http://www.youtube.com/watch?v=hVsdAGQF_e8

autor: Isidora Đolović, Filološki fakultet


     Sa debelim zakašnjenjem, ali osetnim posledicama u vidu ne malog zaostatka i blok nastave vikendom u cilju nadoknade, te nenormalno i nerealno skraćenih rokova za izradu seminarskih radova, a u jeku novih domskih raspodela i selidbi, osvrnimo se na dogadjaj od sredine oktobra - famoznu, zamalo lančanu, BLOKADU.
       Prvobitna zamisao i poenta protesta, sa blokiranjem fakultetskih učionica i sala kao radikalnim korakom nezadovoljnih akademaca, bila je dugo zakuvavana pobuna protiv visokih školarina, nemogućstva da svi sa ostvarenih 48 bodova predju na budžet i nepostojanja dotadašnjeg produženog apsolventskog roka. I to je bilo sasvim u redu. Da se teško živi, to svi osećamo, da je teško uciti, zna većina - a još kada ti za trud i satiranje traže da im pride platiš, npr. jednu od 5 izdatih diploma u godini (jer nam je prolaznost nikad gora), e, onda više ne govorimo o nerazumevanju - to se već zove bezobrazluk. I to je fakat.
      Ali, ništa od zahteva plenuma dekanatu isprva nije podneto! Umesto toga, vodje pobune, sa (najpre simpatičnim, onda  pozerski dosadnim, naposletku sumnjivim) crvenim trakicama oko ruku iskoristili su, čast izuzecima, protest za ličnu promociju i bukanje. Trazili su 10 ispitnih rokova, manje od 50 % potrebnog znanja za prelaznu ocenu i slične gluposti, kao da je u pitanju večernja školica. Najveći neradnici, koji se na predavanjima i ne pojavljuju, koji studiraju desetak godina i džabalebare, traže - ej, molim te!- nekakva prava. U zemlji Dembeliji, sve je moguće.
       Posle niza sastanaka plenuma i većanja, činilo se da je podignuto „mnogo buke ni oko čega“- protest je krajnje amaterski, neorganizovano, nepovezano lišio čitavu stvar smisla. Nije više bilo ni smesno, a pominjanjem podrške malinara dobili smo savršenu grotesku! Akademsku? Nažalost. Digli se dokoličari koji ne znaju ni da pismeno sroče svoje zahteve. Odavno nisam čula više promašenih padeža, akcenata rodnog kraja i nebuloznih rečenicnih konstrukcija nego ovde - od studenata fakulteta i to ni manje, ni više - nego FILOLOŠKOG. A onda se neko čudi što u dekanatu odbaciše zahteve kao „nerealne i nepismene“.
        Revolucionarni duh protesta se tako već prvih dana razvejao negde usput, u buci pogrešnih buntovnika, možda s razlogom, ali bez umeća da saberu i oduzmu sve, pa lepo, argumentovano i smisleno udju u borbu protiv sistema. Onda bi ih svi podržali, potpisujem! Ovako, jedva je skupljeno pola Sale heroja, a cirkus tog prvog dana poslužio je za sprdnju u sutrašnjim novinama.
      Medjutim!
        Već  sutradan ujutru, prevrnutim stolicama i klupama zakrčeni su hodnici i prolazi ka katedrama. Kako je smešno izgledao Filološki tih dana i kakva je to bila struktura ljudi, opet kazem uz čast izuzecima. Osetila sam se kao u crtanom filmu. Da, crtanom, jer je ovo bilo suviše glupo čak i za  nekakvu ekranizaciju Mir Jam ili čega već - jedino su se deca ovde rešila igrati revolucije, glumatati bez svesti o tome da svima nama čine medvedju uslugu jer zahtevi neće biti uvaženi, a gubimo isuviše vremena i časova.
       „Zgrada je pod upravom studenata!“ Flajeri i manifesti svuda izlepljeni. Kutija za donacije blokadnom fondu, peticije, blokadni bioskop, klopa, piće, “revolucionarna“ muzika sa zvučnika. Dobro jutro, Vijetname! Još uvek smo u blokadi. Provod za džabe šaćici ljudi, pod maskom „pravedne socijalne borbe“.  Ubrzo je i Filozofski, još izrazitije, uključen u blokadu. Kod njih je sve i trajalo duže i imalo grublji, opasniji kontekst.
         Sve je sa danima koji su prolazili poprimalo sve ružnije i ličnije razmere. Situacija se zatezala do pucanja i čekalo se ko će prvi da popusti. Dok je druga pobunjena polovina, studentski parlament, ulicama protestovala do Ministarstva, naši su se zabarikidirali u zgradi i sprovodili svoj cirkus. Zalazeći u politiku, atmosferu su činili izrazito neprijatnom. Bilo je bahatog ponašanja, pokušaja vrbovanja kolega, svadjanja sa profesorima, izbacivanja napolje iz kabineta. Profesori i uprava, sa svoje strane, održavali su privid da nastave ipak ima, iako to očigledno nije bilo ni istina, ni izvodljivo! A sve to iz nemogućnosti da priznaju kako je Fakultet potpuno izgubio kontrolu nad situacijom i kako ne mogu apsolutno ništa da preduzmu protiv štrajkaca. A mi ostali nikako nismo znali na čemu smo.  Dokoličare je bolelo uvce, oni ne bi dolazili ni da nema štrajka. Jadno mi je bilo da se krijem po kabinetima, jadno da se večiti studenti istresaju, jer ja itekako ZNAM šta sve ne valja na ovom fakultetu, ali ja polazim od sebe kada nešto menjam. A da ima svrhe, prva bih podržala!
        Bilo mi je možda najviše žao brucoša, uleteli su u potpuno konfuznu situaciju - zamislite, tek što upišete faks, nabasate na ovako nešto. Polovina vam govori jedno, druga polovina drugo. Politika i sumnjivo ideološko zaledje. Koketiranje sa marksizmom i istovremeno ogradjivanje od njega. Spavanje na faksu, vodje protesta koje nisu sa Filološkog niti ih je iko pre ili posle tu vidjao, alternativna predavanja, blokadni festival, štab u Sali 34, ruglo, skinheadsi, baklje, napadi. Polako su se neki od bundžija, kao ili stvarno razočarani, povlačili i vraćali podvijenog repa na tajna predavanja. Neki su pod maskom „pokajnika“ pokušavali i dalje da proguraju neku govoranciju u cilju promovisanja plenuma. Ali, dok se na susednom Filozofskom stvar zaoštravala, ovde je malo-pomalo jenjavalo. Neko vreme smo se krili i zavlačili po podrumima, zbornicama i čitaonicama kao prvi hrišćani u katakombama, kako bi slušali predavanja, što je itekako pružalo poruku da je fakultet položio oružje i povukao se pred bukačima - ali, bar ih nismo primećivali. I posle dve nedelje, štrajk je prekinut. Ni „blokadna kuharica“ nije pomogla.
       Pomaže samo rad. Većina ljudi koje sam vidjala na barikadama, očekivano, ne ide na faks. Nastavili su po svome. Drugi se osećaju izmanipulisano i razočarano; treći još uvek galame o anarhiji i socijalnoj pravdi, a zapravo su mamini i tatini buržujčići kojima taj budžet ne bi ni značio, a ne bi ga ni zaslužili. Žalosno je što se pravi oštećeni nisu podigli, ali, oni su suviše obeshrabreni i potišteni da bi se upuštali u takvu neizvesnu bitku. Još se Dostojevski pitao šta se desava kada potencijalno opasne ideje dospeju u glave pogrešnih ljudi, mediokriteta i ekstrema u negativnom smislu. Većina revolucija, makar i sitnih- tek u pokušaju- iznova i iznova daje velikom Fjodoru (a i nama) odgovor.


среда, 05. октобар 2011.

"Free your mind, and the rest will follow.."

   autor: Isidora Đolović

  Čovek je kreativno biće, privilegovano sposobnošću da stvara. Kada ima sve, njegov mozak se ulenji, volja za stvaranjem izgubi - a kreativnost i razmišljanje su jedino što nas razlikuje od životinja. I kad stvaralaštva nema, bude se divljački i animalni nagoni, jer nema uživanja u lepoti da ih potisne. Otuda toliko prostakluka i vulgarnosti svuda oko nas. Jer, energiju koju treba da usmerimo na nešto dobro, koja nam je zato i data, trošimo na pogrešne i nedostojne, a povrh svega razorne stvari. Bojim se da je to najveći hendikep tehnologijom prezasićene, "facebook" civilizacije.

субота, 01. октобар 2011.

Četvrt veka od tužnog rastanka

piše: Isidora Đolović

Dražen Ričl
(1962-1986)
“Mlogo hteo, mlogo započeo
čas umrli njega je pomeo.” (Branko Radičević)

Nije retkost da umetnici u ranoj mladosti ostvare neverovatan uspeh, niti da se u nečijih par godina slije prosečan ljudski vek. Ovakav životni scenario nalazimo i kod mladića o kome večeras želim da pišem. A on je bio istinski umetnik, potpuno spontano širio i velikodušno prosipao svoj višestruki talenat na svakom koraku i sve to skromno, nepretenciozno, prirodno- kao i svaki pravi, Bogom dani.

Ima neka zla kob koja odnosi mlade stvaraoce. Kao da time život hoće da pocrta njihovu nezemaljsku bit, činjenicu da čistota umetničke duše i plemenitost njene vizije nije za ovaj svet- krhka i uzvišena nad blatom svakidašnjice. Pojavi se, bljesne i spektakularno napusti pozornicu života, ostavivši zabezeknute posmatrače da doveka pričaju o čudu koje su doživeli. A nema boljeg traga te zvezde repatice od-dela. Kroz njih, oni večno žive.

"...važno je da se sanja,
neka se sanja..."
od detinjstva sa gitarom

петак, 30. септембар 2011.

Zaboravljeni talenti- Amila Sulejmanović

 piše: Isidora Đolović        

Poznato je da prave kulturne vrednosti ne tretiramo kako dolikuje i kako zaslužuju. Šta onda reći o tekovinama sada već nepostojeće države, prošlosti koju umom i duhom ograničeni žele da izbrišu, negiraju i obezvrede? Serijom tekstova ću pokušati da podsetim, češće i priredim novo otkrivanje određenih nepravedno potisnutih fenomena muzičke scene osamdesetih, ljudi čiji primer dokazuje da je ovdašnja umetnost jednom bila ravnopravna sa svetskom. Volela bih da dam skromni doprinos misiji čuvanja od zaborava zaostavštine vremena bogatog idejama i njihovim iznenađujućim realizacijama.
Ne verujem da postoji osoba sa ovih prostora koja nije barem jednom čula pesmu sarajevskog benda "Valentino"-"Volim te još", sa čuvenim refrenom i spektakularnom poslednjom strofom, koja ne bi bila to što jeste bez snažnog i upečatljivog ženskog vokala. Neću ulaziti u priču o samom bendu, pogotovo ne današnjem besramnom pozivanju bivšeg gitariste Zije Rizvanbegovića na staru slavu i promuklom šaputanju ono nekoliko iole kvalitetnijih pesama s prvih albuma, koje naravno nije on pevao u originalu, niti o činjenici da je takav lik uspeo da odgurne od sebe sve saradnike koji su bend u pretposlednjoj dekadi dvadesetog veka još držali tik s druge strane one granice koja deli sprdnju od muzike. Ovo je prica o ženi iza tog fantastičnog glasa i njenom većini nepoznatom, ali veoma vrednom pažnje, nevelikom opusu. Njeno ime je Amila.

недеља, 03. јул 2011.

40 godina bez Džimija

Jim Morrison memorial (1943-1971)

piše: Isidora Đolović

Navršile su se tačno četiri decenije od kada je svet ostao bez jedne od najinteresantnijih figura moderne muzičke umetnosti. Morison je, to znamo, bio (i ostao) velika rock`n`roll zvezda, ikona XX veka, koju je zagonetna i prerana smrt uzdigla do kultnog statusa. Medjutim, on je bio mnogo više od toga- neosporno talentovan pesnik i muzičar, privlačna i harizmatična, ali i preintenzivna i neprilagodjena ličnost, čovek sa posebnom vizijom, sposoban da probudi i zauvek zarobi paznju. Zato nije ni čudo što se njegov lik "odomaćio" na različitim modernim proizvodima, kao prepoznatljiv simbol, npr. uz Merilin i Če Gevaru. Kao što se po prirodi stvari dešava, priznanje je došlo za njega prekasno, ali, neminovno i uprkos svim silama protivljenja koje su ga osporavale i pokušavale da unize i osujete. Zasluženo je uzdignut medju zvezde, gde kao da je oduvek pripadao i težio da se vrati, iz ovog hladnog i surovog sveta. Danas je daleko važnije pitanje: da li je svet zaslužio Džima Morisona?

"Can you give me sanctuary?
I must find a place to hide,
A place for me to hide." 

Bravo, Nole!

       O njegovo ime se mnogi pokušavaju "očešati" i pokupiti kajmak, narodski rečeno, na račun njegovih uspeha- od političara do pevaljki. Novak Djoković, mimo svega toga, grabi napred ka vrhu. Nakon zaista fascinantnog niza pobeda, sada je tu i vimbldonski trofej. Ovaj dečko je živi dokaz da se trud i rad isplate, jer je on upravo ostvario svoj dečački san. I učinio Srbiju ponosnom.
       autor: Isidora Đolović


     Sjajno je što je Novak pobedio, a od svega najlepše mi je to što je uspeo da ostvari svoj cilj iz detinjstva, sasvim pošteno, sopstvenim znojem i zalaganjem svojih jednako posvećenih roditelja. Ovo, istina, nije ni prvi ni poslednji uspeh srpskog sporta, ali, trenutno jeste najveći i najznačajniji, pa je sasvim prirodno i normalno obradovati se i reći "svaka mu čast".
      Ali, s druge strane, stoji i to da smo kao nacija zaista skloni preterivanju. Kao što previše uzdižemo, tako sutradan silovito srušimo istog u blato ako doživi poraz. Zaboravljamo da Novak prvenstveno igra za svoj interes i svoju korist. Pride, naravno, promoviše svoju zemlju, ali, on sam u njoj vec dugo ne živi...mislite i o tome. 
     Nisam fan tenisa samog po sebi, čak mi je već nekoliko godina unazad muka od pomame koja je zavladala, od toga što je postalo IN ustajanje u 3 ujutru da se blene u ekran, mada se ne razumeju pravila igre, kao i od selektivne amnezije i zaboravljanja prethodnih velikih uspeha, ne samo sportskih.
       Ne mogu da se otmem utisku da on itekako zna & oseća na koji način da podilazi masi, što bi rekao Cane "Partibrejkers": "Ja vas palim, a vi se ložite!" Otuda i sav cirkus oko dočeka, otuda neomiljeni političari i zaboravljene pevačice da mu se penju na glavu i šlepaju uz njega, a on uspešno koketira sa svim tim, otuda i priče o njegovom liku na novčanici, otuda i predlozi za ulicu, pa i školu sa njegovim imenom (jer, prosečan Srbin verovatno misli "znači, bre, ko je taj Bora Stankovćc, on nije osvojio Vimbldon, on nije ništa uradio za Srbe...").
        Nije tome Novak kriv, nego naš cirkuski mentalitet. On je pojedinac koji je ostvario izuzetan lični uspeh i jšs uspešnije "pliva" u gunguli koju su napravili oko svega toga. Uopšte nije nemoguće istovremeno biti spreman da mu skineš kapu, ali i konstatuješ kako bi valjalo spustiti lopt(ic)u.

субота, 02. јул 2011.

Ultimate Music Movies

 autor: Isidora Đolović

    Odmah da napomenem: klasifikacija nije izvršena po tipičnim pravilima rangiranja. Kriterijum nije bio ni kvalitet, ni stepen legendarnog statusa, pa ni moj lični ukus. Ovo je jednostavno spisak uticajnih, upečatljivih i nezaobilaznih "muzičkih" filmova - domaći zadatak za sve koji žele da nauče ponešto iz istorije pop kulture, a usput se i dobro zabave.

среда, 29. јун 2011.

Leto nam se vratilo u grad!

       autor: Isidora Đolović

   Ozbiljno smo ušli u još jedno leto, a izašli iz još  jedne školske (u mom slučaju fakultetske) godine. Beše naporno i radno, ali, nadasve isplativo, barem sudeći po ishodu junskog ispitnog roka. Mnogo toga je zanemareno i odloženo, ali, ne može čovek imati baš sve i potrebno je opredeliti se ako želimo što bolje rezultate. Tako se izlazilo manje, nije se imalo vremena ni sredstava. Nije bilo ni aktivnosti na blogu, ali, u medjuvremenu se i sakupilo mnogo tema i ideja, taman dovoljno do sledeće sezone! Iskusili smo i život u studentskom domu, spratno kupatilo i trokrevetni špajz potpuno pogrešno i nehumano nazvan sobom, te poznanstvo sa raznoraznim degeneričnim frajlama koje obitavaju u istom. Ne ponovilo se. Druženje sa knjigama odvuklo mi je pažnju od mnogih neprijatnih tema, koje sada kada konačno imam slobodnog vremena oživljavaju: npr. o nama studentima kao apsolutno nebitnom i poput marve tretiranom staležu mile nam i drage domovine, o fejkerima koji idu na koncerte, o novcu koji, nažalost, omogućava i diktira skoro sve. Krenimo redom.
      Bojana je otputovala u Ameriku. Radujem se kao da ja idem i mi koleginice smo zajedno sa njom odbrojavale dane do prekookeanskog leta. Dok se ona bude kvarcovala na suncu zapadne obale, baš one "Kalifornije u mojoj glavi", kod nas će gostovati dva giganta svetske hard`n`heavy scene. Pogadjate, reč je o bendovima "Whitesnake" i "Judas priest". Karte su bile, pogotovo za Arenu, smešno povoljne, ali, nisam mogla sebi to da priuštim, uz svu volju i ljubav prema toj muzici i tim bendovima, uz svu želju.  Nije prvi put, propustih i Maiden i W.A.S.P. iste godine, 2009. Tako šiba ekonomska kriza. Mnogo bendova i ličnosti koje cenim nikada neću ni moći da vidim i čujem uživo. Tešim se da više i nije fora, jer je drugo vreme,  izgubio se taj duh, nije isto...Sve ja to znam, sve to stoji, pa, ipak nešto nisam utešena! Šta da se radi. Ko ide, od srca mu želim da se lepo provede, u šta ni najmanje ne sumnjam.
   Već je bila i prosla frka oko debakla pijane i pretenciozno najvljivane Ejmi Vajnhaus na Kalemegdanu. Čola je na Ušću očitao očekivano dobru lekciju domaćoj kvazi-estradi, tu šanse za fijasko nije bilo na vidiku. Da nije u kućnom pritvoru, možda bi se Cecili-nanogica pobunila, ali, ovim je dokazano da, za promenu, Ušće može da napuni (i prepuni!) i neko sa glasom, mladalačkom energijom, decenijama karijere i pregršt dobrih pesama (ne računajući blamaže iz skorije saradnje sa Bregom!) čije tekstove bar tri generacije znaju napamet. Isti epiteti bi se, na globalnom nivou, mogli staviti i uz Stinga, još jednog ranoletnjeg posetioca Beograda. A Tarja je, iste večeri kada i Čola, nastupala na moto-skupu (!?) u Debeljači (?!?). Ova vest mi je mesecima unazad zvučala kao dobar vic, ali, vidite/nije! Plakati izlepljeni po prestonici, karte puštene u prodaju po nekoj smešnoj ceni, sve za nevericu. Gledam po Internetu snimke, čitam izveštaje, a i dalje mi sve deluje nekako nadrealno. Zamišljam Tarju kako zabavlja debele, zadrigle "leather rebel" bajkere, na nekom poljančetu i improvizovanoj bini, u dimu roštilja i ne ide mi uopšte u glavu, niti mi se to uklapa, ama baš nikako! I mimo navike, zanima me koliki li je honorar dobila.

Money`s too tight to mention!

    Pre godinu-dve, kada se na Filološkom demonstriralo protiv nerealno visokih školarina i višestrukog kršenja pretpostavljenih prava studenata, jedna od parola bila je i nešto u stilu: "Mi nismo krave-muzare Republici Srpskoj". Potpuno svesna rizika da budem pogrešno shvaćena, želim da istaknem da ovo nije bezazlena, ni bez osnova izvedena misao. Dok zemljaci iz susedstva okupiraju Beograd i Novi Sad, sa svojim mnogo višim životnim standardom i preuveličanim, prenaglašenim patriotizmom, dotle mi se čini da se na nas "Srbijance" ne obraca dovoljno pažnje. Upravo, uzimaju nas olako. Pravo na obrazovanje je zajedničko svima, tako treba i da ostane, ali, ne bi bilo zgoreg porazmisliti o tome da mi, rodjeni i odrasli u krilu "majčice Srbije", imamo - nimalo fer - iste propozicije pri rangiranju na konkursima za domove i stipendije, kao naše bratske kolege odvojene od matice, džepova punih konvertibilnih maraka. Oni, dakle, imaju podršku obe svoje drzave, dok se za nas ni sama (i jedina koju imamo!) otadžbina ponekad ne brine dovoljno. Mislite o tome.
   Novac, nažalost, u današnjici zaista diktira sve. On kupuje lažnu mladost, lepotu, čak i fakultetske diplome. Posvećenost, znanje i ljubav prema nečemu sada se, u vremenu instant-dokazivanja, demonstriranja materijalnih mogućnosti u skladu sa kulturom posedovanja, lako i brzo mogu odglumiti. Tu se vraćamo na početak teme.
       
             In the Still of the Night...

    Nema sumnje da je u publici, pored fanova i ljubitelja muzike uopšte, uvek mnogo i lažnjaka koji su u mogućnosti da reckaju odlaske na "must-see desavanja sezone", bez posebne motivacije osim one da se bude vidjen. Biće ih i na "Whitesnake"/"Judas priest" nastupu. Na "Exit"-u ih, standardno, uvek ima. O predstojećim koncertima Santane i Slasha i da ne govorimo. Zaboravljaju bitnu stvar - kao sto šminka ne pomaže ružnom licu, tako ni silne pare ne mogu da nadoknade nedostatak pameti, manira, vaspitanja, kreativnosti i znanja. Pokondirena tikva, uz sve napore da negira sebe i odglumi nešto plemenitije, uvek ostaje samo tikva. I to neka vas teši, draga braćo i sestre po bankrotu.
      1. jula pustite npr. http://www.youtube.com/watch?v=G3DJhwAhrjY dok se spremate za grad. Napolju je divno, izadjite i udahnuvši miris leta momentalno prebolite sve frustracije. Asfalt je užaren, večernja svežina pored reke, komarci, šarenilo boja dokle god pogled seže...sve to neka vas podseti na  http://www.youtube.com/watch?v=6Hxz6qJi-9k
      Životni entuzijazam, osećanje sveta oko sebe, to se ne kupuje, već nosi u sebi. Uživajte u najlepšem godišnjem dobu!
       Za melanholične, idealna morska: http://www.youtube.com/watch?v=AwV1YUhXmLg

недеља, 20. фебруар 2011.

Zamazivanje očiju

 autor: Isidora Đolović


"Dodju tako ponekad vremena kad pamet zaćuti, budala progovori, a fukara se obogati."
(Ivo Andrić)

   Za ovaj Andrićev citat svi znamo, ali, koliko ga zaista razumemo? U kojoj meri smo svesni njegove aktuelnosti u današnjem vremenu, kada je više nego ikad očigledno da neko tretira čitavu naciju kao glupu, mentalno sasvim utučenu gomilu kojoj se može servirati bilo šta, jer je suviše umorna i obeshrabrena da reaguje? Suštinski, nije se promenilo mnogo toga u odnosu na zlosrećne `90-te. Jedino su vidici sada malo širi, ali, nisu svi u prilici ni voljni da to iskoriste. Na njihovoj pasivnosti mediji grade osećaj vaznosti kojim pojedinci leče svoje komplekse i nadogradjuju poljuljani ego. Čak i ako ne gledate televiziju i ne čitate novine, bar u prolazu morate primetiti bombastično sklepane naslove, u prevozu čuti mozgoispirajuće zvuke i osetiti ( ako ste još sposobni za to, ako vam vampir ove ruralne "modernosti" nije isisao svu životnu energiju) jezu i gnušanje. I zapitajte se šta se krije iza svega toga, kakvu nam zavrzlamu sada pripremaju oni na vlasti, krijući iza nebitnih vesti o još manje bitnim ljudima neku nadolazeću grozotu. Jer, ne samo Srbija, već i svet danas ostavljaju utisak predapokaliptičnog stanja u kome se sve komeša i priprema za konačni debakl. Pitanje je samo da li smo toga svesni?
        
Skriven iza lažnih imena 


        Na početku moram napomenuti da ovim tekstom ne želim nikoga da uvredim (nijednu nacionalnu manjinu, etničku grupu ili pripadnike druge religije). Želim da ukažem na jednu činjenicu, lako proverivu, a u skladu sa ovom temom o obmanjivanju naroda. Alarmantno je da pojedine spodobe iz perioda inflacije, koje su se tada razmilele estradom i nastavile da ordiniraju na istoj i posle dizelaškog perioda (kome ću posvetiti jedan tekst), danas predstavljaju nekakav "džet-set", mada bi se (da imaju bar malo mozga) sami sebe zastideli. Tako danas zahvaljujući rijaliti-šou programima, imamo kolektivno obmanjivanje ravno onom skupštinarskom, a od strane članova dinastije Djogaj koji neprestano izniču niotkuda i čini se da ih je nebrojeno mnogo. Hamit, Gazmen i Bajruš, odnosno samozvani Djordje, Dragan i Andrija - pazite sad - Djogani (!!!), koji tvrde da su "plesači italijanskog porekla", danas imaju status estradne porodice Korleone. Naravno, pod gvozdenom rukom padronea Džoleta. To što ove kreature ne znaju ni da govore srpski bez iritantnog akcenta sumnjivog porekla, ne sprečava ih da se već blizu dve decenije pojavljuju sa svojim bolesnim umotvorinama. Oni su pravi primer kako ljudi mogu izgraditi sopstvenu istoriju i poturiti je društvu koje će bez pogovora i trunke sumnje u nju poverovati. I to društvu koje, s druge strane, toliko bučno i burno insistira na srpstvu, jeziku i našoj tradiciji. Niko ili ne sme, ili zaista nije u stanju da primeti pukotine u priči dŽuskajuČeg Čaleta Džoleta. Zato i imamo čudovišne produkte zvane: Djogani Fantastiko, Funky J, B3, Trik F/X, a čini se da im kraja nema jer svaki član ovog klana voli da dŽuska, dok unajmljena studijska pevačica snima ono na šta će njihove trenutne životne saputnice kasnije otvarati usta. Čini se da je najiskreniji bio prvi spot "Idemo na Mars", u kome su se "nasi Italijani" predstavili u najadekvatnijem izdanju- djipajući u kontejneru.


   Pseudonimi, naravno, nisu ništa novo, oduvek ih ima i oduvek se koriste. Nema tu ništa loše. Ali, problem nastaje kad se ti pseudonimi poturaju iz straha i stida, u želji da se negira ono što jesmo, iz ko zna kojih razloga. Tako, osim Djoganijevih, narod danas kliče raznim Zuhrama, Razijama, Behljuljima, Fahretama...i potvrdjuje onu staru izreku o ovcama i striganju. Kad je bal- nek je bal!

Pištalice i njihovi gosti...tortura bez milosti 

        Kada vidim, a pogotovo čujem Leu Kiš ili Sanju Marinković, dobijem momentalni napad nervoze. Ove dve, bez sumnje najiritantnije pojave na našoj televiziji ikada, vrše napad na sva čula, pa nije ni čudo što su njihovi gosti, kao i gledaoci, ili potpuno otupeli ili sasvim odlepili- čim su u stanju da sudeluju u ovim prizorima mentalne egzekucije našeg drustva, posredovanim kroz pomenute emisije. Tu imate voditeljke koje se neprekidno histerićno smeju, postavljaju pitanja i na njih same odgovaraju, nakon čega se ponovo smeju- verovatno svojoj mudrosti. Imate kontuzovane goste koji su se zacrveneli od klope i pića, pompezne najave i ljigavo medjusobno laskanje. Imate nekakvu Marijanu Mateus koja u magičnoj TV kutiji postaje merodavna sagovornica u razgovorima o modi i životu, Jelenu Karleušu kao oličenje umnosti koju je samo sopstveni bunt sprečio da bude doktor nauka, Eru i Drljaču koji caklećim očima merkaju mlade igračice, koje u pozadini vrckaju bez ritma, u grču i sa lažnim osmesima, za neki bedan honorar. Sve zajedno ostavlja mučan i težak utisak- jeftina prodaja ponosa i stida. Ovom samodegradiranju po razmerama moze prići još jedino zlo od Saše Popovića i njegove grandiozne imperije. Pomislimo još i na to da Marinkovićeva vodi nekakvu divlju školu novinarstva. Ko tu koga pravi ludim, oni narod ili narod njih, nije više glavno pitanje. Nije više ni smešno.
Sevdah, mala...
                   
A koga briga?!? (afera "Baklavac")

         Ničim izazvana, poslednjih nekoliko nedelja na naslovnim stranama se (uz neke političke i ekonomske vesti) revnosno prati sapunica "pevačice" Nataše Bekvalac i bivšeg vaterpoliste Danila Ikodinovića. Razvode li se, ko je koga prevario, postala su pitanja od državne važnosti. Prvo se nekadašnji sportski as slupao i jedva izvukao živu glavu, onda je njegova ženica shvatila da joj pevanje baš i ne ide, pa počela da se na svaki način trudi da ostane prisutna u medijima uprkos svom očiglednom netalentu, pa je angažovala svoje prijateljice iz petparačkih časopisa da predstavljaju svaki detalj iz njenog života u idiličnom hvalospevu. Kada je videla da ni to ne uspeva da joj podigne rejting, počela je da uz pomoć istih, koji su novinari koliko i ona pevačica, pravi od sebe mučenicu i jaku ženu koju su sve moguće nevolje sustigle, zanemarujući pritom da je sugradjani i ne samo oni znaju u mnogo drugačijem svetlu. Lupetala je gluposti kod Amidžica, još jedne spodobe koja bi htela da bude i voditelj, i pevač, i glumac, i frajer, i duhovit-a ništa od toga, na svoju žalost, ipak nije. Onda je uzjahala mehaničkog bika, ali, njeni pokušaji da izgleda zavodljivo padaju u vodu usled izraza lica koji uvek ostavlja utisak nekakvog grča i mučenja. Pa onda glupost sa Sergejom u Hitorami, kada smo se još jednom uverili da MTV definitivno više nije ono što je bio, a gospodŽa pokazala svu prazninu svoje glave. Uverivši se da ni to ne prolazi, a treba nekako prodati novi album, poseže se za najnižom i najbednijom mogućom varijantom- tobožnji razvod, uz advokata koji prenosi svaki detalj o toku parnice  novinarima. Ova patetična persona je na medijskoj sceni samo jedna u nizu onih koje potpuno nezasluženo nose nekakve titule lepotica-zvezdica, ali, očigledno im je veoma stalo da obitavaju na njoj i svojim natezanjem koje zovu pevanjem, silikonski-paorskim izgledom i apsolutnim nedostatkom sluha, manira i mozga daju doprinos estradi-seljanijadi. 
ovo bi trebalo da je "izazovni" nastup...grčevi?
"kozlić, kozlić...."
Ako se silikoni na sve strane, istrošeno telo i rovavo lice, izuzetno gadne crte i osmeh koji više podseća na grč računaju u lepotu i harizmu, onda recimo da je lepotica. Ako se patetične jadikovke i bedni potezi kojima sebe reklamira, jeftine i kič fotografije, prenemaganje u mikrofon, računaju u talenat, harizmu i inteligenciju, priznaćemo joj i to. Medjutim, složićete se, to je moguće u ovom našem Diznilendu od države gde osobe poput nje predstavljaju neku elitu i džet set. Stavovi publike formirani su upravo na osnovu paradoksalnih pričica koje plasira o sebi iz nedelje u nedelju, a u nedostatku normalnog načina da privuče pažnju. I to je začarani krug.
Razlog blamaže? Zbog da bude u centru pažnje!
         Nata i Dača će se možda stvarno i razvesti, to nije ni bitno. Samo nek se narod makar i prisilno  interesuje, nek se pojavljuju na naslovnim stranama, a uvek su tu i sponzori da proguraju vec istrošene i izandjale starlete. Nema zime.

недеља, 30. јануар 2011.

Rock ` n ` Roll couples Part 2

   autor: Isidora Đolović

 Ono što sam bila primorana da izostavim iz užeg izbora u jednom od avgustovskih postova, nadoknadjujem sada. Evo nekoliko nesvakidašnjih i interesantnih spojeva.

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...