петак, 01. октобар 2010.

Jesenja seljakanja [i pomalo o izdaji]

         Ima Zdravko Čolić jednu staru pesmu, koja govori o oktobru kao “sezoni kiša”. Ovaj mesec je i sezona početka novog semestra i školske godine uopšte (za nas studente), sezona selidbi, podnošenja dokumenata na konkurse za dom i stipendiju, pa strepnje i nerviranja, jer, valja naći pristojan krov nad glavom koji (po mogućstvu) ne prokišnjava! Kako god bilo, sitna nerviranja su sastavni deo studija, ali, kada čovek zaista voli to za šta se opredelio, ništa mu nije teško. I kad se sve sabere i oduzme, poteškoće koje su pri tom nailazile ostanu male u poredjenju sa  krajnjim rezultatom.
          Ovih dana sam se odselila iz stana koji sam iznajmljivala protekle dve godine. Uveliko teku pripreme za novo poglavlje, novi početak, novo useljenje. Nije baš sve bilo po planu, ali, kada te iznenada zahvati i ponese bujicai života, moraš da se snalaziš i plivaš. Šta ti drugo preostaje? I šta je život, nego dugi niz prilagodjavanja?
         Ali, biti student u Beogradu je vrlo zanimljivo, premda podrazumeva i neizbežno jurcanje tamo-vamo, menjanje prevoza i po sto puta na dan, trpljenje džangrizavih penzionera u istom, itd. Po dolasku, zavolela sam najpre centar grada, Terazije pogotovo (uopšte mi ne pada teško da prepešacim do Slavije, pogotovo u sumrak - to su neki moji tripovi, šetati gradom dok pada veče  slušalice  u usima, muzika  iz “Crnog bomardera”...), Kalemegdan, Slaviju, parkove, SKC, izložbe, svirke, metež... Volim slobodu i raznovrsnost stilova, izraza. Ja, koja sam (koliko god to možda smešno zvučalo) svim srcem u tim davnim `80-im, vremenu motora, kožnih jakni, natapiranih kosa i zgodnih frajera, ja koja sam u duši i umetnik i heavy-divljakuša osećam se tamo skroz u svom elementu. Uglavnom, studentski život ovde je zanimljiv, ako znaš da iskoristiš sve pogodnosti, popuste i povlastice koje nosi sa sobom. Naravno, mnogo je i teškoća, čak više za nas studente iz unutrašnjosti, neuporedivo više nego Beogradjanima - jer, ovde smo prepušteni sami sebi, bez roditelja, novca, svega "na dlanu", moramo mnogo toga pregrmeti, ali..."Sve je lako kad si mlad", zar ne?
            Prethodno sam stanovala na Kanarevom brdu u “vili promaji”, cimerka i ja u četiri zida kao robijaši, a stara gazdarica se drala na nas zbog svih mogućih sitnica, teror svoje vrste. Ono što sam izvukla kao pouku, a i naučila, jeste - da trpim. Ranije mi je fitilj bio veoma kratak, mislim, i dalje je, ali, nekako sam naučila da prećutim, jer nekad jednostavno nemam izbora. Mnogo toga sam morala i moram da progutam od kada sam na fakultetu, mnoge nepravde i prostakluke, rekla bih da sam postala jača i snalažljivija nego ranije. Ponekad pomislim - baš je lako ljudima kojima se život svodi na krpice, kola, izlaske sa podjednako ograničenim i prostim likovima....kad bih samo manje lupala glavu oko nekih stvari. A opet, ne mogu zamisliti da budem drugačija. Zadovoljna sam sobom, u suštini. Zadovoljna sam i usamljena u isto vreme - prokletstvo umetnika?!?
          Nedostajaće mi onaj stan. Ja se vezujem za stvari i ljude, ali, kada dodje vreme da se podigne sidro, nastavljam dalje bez problema. U tom smislu mi nikada nije teško otići, jer uvek stavljam viši cilj ispred sebe, kao nešto vredno svake muke i truda, pa uporno hrlim ka tome. Uprkos sitnim neudobnostima, buci majstora, bubama, ružnom kupatilu i katkad nepodnošljivoj samoći, bila sam srećna u tom malom prostoru. Jer, sa terase na uzvišenju, za vedrih prolećnih noci su se nalepše i najjasnije videle zvezde na nebu iznad Beograda. I jer sam, ustajući zbog ucenja dok se još nije ni razdanilo, kroz prozor bezbroj puta osluškivala kako kuca neumorno srce velegrada i pokreće sve žilice i arterije, u vidu brojnih razgranatih ulica. Ranoranilac sam i volim jutro, kada me razbudi gorka kafa i dok se nebom širi prva dnevna svetlost, osećam kako se grad isto tako budi. Iskreno, prestrašena sam neizvesnošću koja se prostire preda mnom, posle nekog perioda “ušuškanosti”. Prestrašena sam novim početkom, novim prilagodjavanjem, nepoznatošću onoga što me čeka. Ali, istovremeno sam i uzbudjena i interesuje me sa kog ću potkrovlja od ove godine istraživati dušu Beograda, koja naprečac osvaja sve koji se uključuju u njegove neumorne tokove. I ta znatiželja pred izazovom pobedjuje paniku, koja zna paralisati ako u svemu ne nadjemo bar jednu pozitivnu stranu.


           Reč koja mi se ovih nedelja motala po mislima – “Betrayal”. Izdaja. Najviše zaboli kada je od strane ljudi kojima si verovao. Istina, znaš da su svi pomalo kvarni i da te ništa ne sme iznenaditi. Od nekih si to i ocekivao, pa, ipak – zaboli. Kada ti, neočekivano  i podmuklo, zabodu noz u ledja. Tada izvinjenja i pravdanja ne znače ništa, jer znaš da nisu iskrena, a i šteta je već učinjena. Od svega, najgore je to što su mnogi nespremni da priznaju svoju grešku i ljudski se izvine. Onda bi bilo lakše, poštenije, onda bi se osećao kao malo manja budala što još uvek veruješ u ono dobro u ljudima. Ovako, oprostiš i zaboraviš (jer, nije na nama da sudimo), ali, ostane gorčina i više ih ne gledaš istim očima. I pored najbolje namere, nešto se promenilo. A moglo je bolje.
           Dodje do toga da se ti izvinjavaš i smiruješ situaciju. Bude ti malo bezveze, ali, istrpiš, jer – hej! – jesi povredjen, ali, savest ti je mirna. A to je jedino važno. Ti što su krivi, ostaju prepušteni svojoj, gde ćeš teže osude?!? A ti, guraj dalje. “Keep on rockin` in the free world…”



autor: Isidora Đolović


Нема коментара:

Постави коментар

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...