 |
| Šta čitamo, koliko čitamo i da li uopšte više čitamo? |
Otkad sam sa tri godine naučila da čitam ćirilicu i latinicu, iluzija pripovedanja je za mene nešto najlepše. Prenese me u neko drugo vreme, mesto, prostor, svet…Toliko se uživim, pa mi posle treba neko vreme da se vratim u realnost! A kad pomislim da je nekome pročitati knjigu ravno robiji…Pa, valjda se o ukusima ne raspravlja.
Srbi obično glumataju da čitaju, hodajući Sajmištem kao bezglavo stado, ali, poražavajuća statistika uvek pokazuje isto - pljeskavica ispred hale iz godine u godinu je najprodavanija knjiga na Sajmu! Apsolutni hit prošlogodišnjeg bila je Mir-Jam, od čijih se ušećerenih dela više ne može pobeći, posebno nakon ovih ekranizovanih verzija kojima nema kraja. Osim toga, još uvek vladaju “Kupoholičarke”, “Haremi” i slične “ženske” knjige. Ivana Mihić je još uvek u zabludi da zna da piše, pa je objavila još jedan roman. Očekujemo ediciju sabranih dela kroz koju godinu. Ljiljana Habjanović ode u fanatizam, preuzela je na sebe maltene apostolsku ulogu, mada je gordost najveći hrišćanski greh.
 |
| odlomak iz "remek-dela" Marijane Mateus |
Kad sam bila dete, obožavala sam dela Vesne Aleksić, Gradimira Stojkovića, serijal “Pet prijatelja”…a današnja deca, ako i uzmu knjigu u ruke, “gutaju” debilne naslove tipa “Tange u akciji”, “Ljubljenje sa jezikom i `vatanjem”, “Sumrak”. Omladinci se lože na Marka Vidojkovića, što u najboljem slučaju može da ih uputi da otkriju Bukovskog, Fantea, Mihailovića, Selindžera, a ovog samoporoklamovanog “glasnogovornika generacije” odbace kao prevazidjeno, jednokratno štivo. U eri posrnuća svih vrednosti, pa i kulturnih, kada čitalackoj publici nema šta bolje da se ponudi, isplivava svakakvo djubre i postaje “vrhunska literatura”. A bestseler ipak NIJE isto što i dobra knjiga, niti je mišljenje većine ikada bilo merodavno. Teško je ne otici u krajnost, pa nasuprot potpunim “bukvama” imamo urbane i šatro-prosvećene obožavaoce Hesea, Džojsa, Koelja, Gordera koji sve što je van njihovog “panteona premudrosti” eliminisš sa prezirom kao “šund”. Da ne pominjem poštovaoce vampirskih i vukodlačkih hronika, koji po pravilu vole i skandinavski metal.
Sva sreća pa su tu nacionalne “ikone” da svoje poklonike usmere na dobro, staro, klasično štivo poput knjiga Ane Karenjine ili filozofa Vuka Karadžića. Čak je i Viki Miljković jednom prilikom prozborila o tome koji joj je žanr srcu najdraži, Džej je uhvaćen kako izlazi iz knjižare, a Parižanka Dara Bubamara verovatno često nosi cveće na Balzakov grob na Per Lašezu. Ništa bez Cecili, koja toplo preporučuje svog omiljenog Tolstojevskog.
 |
| ...bukvar?!? |
Naravno, svako uho ima svog pevača, svaka knjiga svog čitaca. Ništa nije crno-belo, pa tako baba Petrujka iz Stajkovca može biti fan Foknera, kao što i doktor nauka može biti posetilac splavova i ljubitelj Jami. Tema je vrlo široka. Nije sve samo u obrazovanju, nego i u vaspitanju, ličnosti, afinitetima i stavovima.
Na Zapadu ništa novo (naslov briljantnog Remarkovog dela). Neko bi mogao reći, danas se čitaju “Dragulj Medine” i “Grabljivica”, a ranije su isto to bili romani Džejn Ostin i sestara Bronte. Ne bih se složila. Za razliku od monumentalnih “Orkanskih visova”, klasičnih “Gordosti i predrasuda”, kao i niza knjiga čiji su autori takodje bile žene ( Žorž Sand, Džordž Eliot, Virdžinija Vulf, Meri Šeli, Margaret Mičel, Fransoaz Sagan…od mladjih preporucujem Dženet Fič), a koje su označile svojevrsnu revoluciju u svetu “muškog pera”, stilski i kvalitetom pomerile granice, ne vidim kako se opusi Anabele Basalo i Marijane Mateus uklapaju u tu priču. Fali im društvene osvešćenosti, istančane osećajnosti, PORUKE i onoga najbitnijeg – pismenosti. Poredjenje je, dakle, neumesno. Uostalom, danas je ženskih autora neuporedivo više. Stiče se utisak da svako piše, najčešće nepismeni i najčešće autobiografije.
Postoji nešto što se zove “sud vremena”. Izmedju vrhunske umetnosti i najgoreg kiča oduvek je tanka linija. Vreme, kao najbolji kriterijum, tu liniju može podebljati ili obrisati. Do tada, čitajte, ali ne bilo šta, i ne preko volje. Knjige su, bar za mene, jedan od najlepših darova Boga ljudima. Oplemenjuju, ako su dobro izabrane.
Nekada je bilo malo pisaca i svi su citali knjige.Danas ima mnogo pisaca i malo ljudi citaju knjige.A nije ni cudo.Bas sam lepo ocitala bukvicu pojedincima na sajtu Blic Zene koji su za ukidanje edicije Velikih spisateljica i uvodjenje jos romana Danijele Stil i slicno.Prilicno strasno!
ОдговориИзбришиMeni je više muka od grabljenja "lake" literature u biblioteci, kad neko zatraži klasik ili bilo šta što nije Danijela, Nora, Sandra, Bačićka itd, ozarim se.
Избриши